Жар
Месечина, вече, мир и тишина залепили се за небо и земљу. Залепили се ко деца за компјутер, ко момак за девојку, ко... У ваздуху осећам младост... жал за младост. Чини ми се да се сваким кораком све више одлепљујем од земље. Све сам јачи и све безбрижнији. Нестају бриге, нестају порази, ништа није пропало. Обузет еуфоријом, коју напросто могу рукама да ухватим, осећам се непобедиво и достојанствено. Удишем ваздух препун сећања. Разнежујем се до суза. Загрлио бих некога, па макар и случајног пролазника. Наздравио бих свима. Знам да не знам али и рецитовао бих, запевао полугласно као успаванку. Померио бих планину, прегазио океан.
Шта се то догађа са мном? Где је онај очајник од пре неколико тренутака? Где је онај циник и мргуд, онај подсмеху одан намћор? Није ли за трансформацију одговоран онај бели дим кроз који прођох пре неколико корака? Вратих се у центар беличастог дима и поново исто – отворише се двери блаженства. Тада се сетих: где има дима, има и ватре. Погледом потражих плам. Па, није баш била ватра већ црвена ко рубин жар од ћумура изнад које се пекло прасе.
Улица мог детињства добила је печењару.
Избори успели
Велики Град, 31. водопада
Како јавља новинска агенција „Радост збуњених”, током прошле ноћи у Великом Граду, иначе престоници државе Они и Они Исти догодио се несвакидашњи инцидент. Наиме, у душевној болници „Биће боље” у раним јутарњим часовима мир је помутила ерупција незадовољства гневних пацијената. Организовани као никада до сада, провалили су у кабинет директора болнице, који иначе исту не напушта већ двадесет година, и на рукама га изнели у круг испред зграде. Уз покличе: „Не дамо те!”, „Сад си наш!” и „Ти си незаменљив!”, носећи га и даље на рукама, обишли су три круга око зграде. После ове „литије” пацијенти су директора вратили у кабинет и рекли му да сачека неко време резултате избора који су у току. За неколико минута појавили су се пред њим с резултатима. Као и прошле ноћи, директор је опет победио и добио мандат у дужини о којој ће пацијенти одлучити.
Како извештава агенција „Радост збуњених”, пацијенти нису хтели да дају изјаве за новинаре јер је у току послеизборна тишина. Сам директор, помало збуњен, рекао је да ће се трудити да оправда поверење пацијената и тако докаже да су направили правилан избор.
Уз дуплиране дозе лекова, славље се протегло до дубоко у ноћ. Док ово јављамо срдачне честитке пристижу из свих крајева света.
Пријем
– Не ваљааааа!
Преплашен, отворих очи. Рана зора, пола десет.
– Није доброоооо!
Овде се нешто догађа у комшилуку. Шта да радим? Прво, нећу да дижем ролетну. Друго...
– Не ваљааааа!
Опет крик споља.
Ма, каква ролетна. Нећу ни телевизор да палим. Ни радио. Нећу да знам шта се догађа.
– Није доброоооо!
Није добро, па није добро. Знам то и ја па се не дерем као магарац.
– Било је бољеееее!
Дере се човек на сав глас. Како сам глуп. Па, наравно, провокатор. Нећу више да се пецам на ту басну.
– Сад не ваља ништа!
Ма, ко је тај? Како, бре, нико да га опомене. Шта би било кад бисмо се сад сви драли и урлали?
– Врати, куме, било је боље. Не могу сад ништа да ухватим!
Шта сад ово значи, размишљам испод јоргана. Шта има да вата? Бело робље? Шта ли је?
– Куме, не вреди. Дођи да попијемо пиво!
– Слушај, бре, ти мамлазе – зачу се други глас – јебала те антена. Боља ти је била она собна. Води рачуна да ти је то пиво ’ладно.
Дигао сам ролетну. Два кума су седела на тераси и пила пиво. Причали су тихо. Вероватно о политици.
Кретени. Рекох у себи. Ипак, осећао сам се глупо. Али, добро. Није ми први пут.
Дијагноза
Поштовани докторе,
Молимо вас за савет и то под хитно. Реч је о нашим ближњима. Приметили смо одређене промене у њиховом понашању, па вас молимо за савет. Као прво, постали су агресивни. Одговарају нам кратко и одсечно. Крију се од нас. Не знамо ни где иду ни шта раде. Састају се са сумњивим светом. Неће с нама да разговарају. Од других чујемо да су их видели тамо негде с тамо некима. Све што зарадимо они потроше. Често су им очи црвене и тетурају се док ходају. Школу су одавно напустили. Не пада им на памет да нешто раде. Кад су заједно кревеље се од смеха, а кад нас виде одмах се уозбиље и намргоде и као немају мало времена да попричамо. Неће да нас упознају са својим новим друговима. Мобилни им стално зврче, домунђавају се и на страним језицима. Има један, тај кад их позове они само климају главом и застрашени и убледели говоре: Да, да, да, разумем, разумем.
Докторе, молимо вас, шта можете закључити из овога? Они нису хтели да дођу код вас. Ми сумњамо да се дрогирају. Шта ви мислите? Има ли спаса за наше руководиоце? Живот наше фирме је у њиховим рукама. Помозите док не буде касно.
Забринути радници
Дијаспорно
– Где сте, бре, браћо и сестре Срби?
– Еве, ту смо. Где си ти, бре, брате?
– Ма, нисам стигао раније да дођем. Тамо се много ради па се ни не сетим одакле сам пошао. Видим, ви се нисте променили. Како деца? Где вам је она мала попишуља, Економија?
– Ено, сад смо је успавали. Догодине ће у школу.
– А, онај ђаволак, Стандард?
– Он је на улици по цео дан.
– Како се њих двоје слажу?
– Никако. Као да нису брат и сестра. Једино што личе на први поглед.
– Деца су наше највеће богатство. Шта их интересује? Какве наклоности имају?
– Па, ова мала воли да црта и пева. Оно, више сликовито пева него што су јој цртежи певљиви. А онај билмез се по цео дан спушта низ неке падине. Или, како он каже, срољава се. Каже да му то најбоље иде од руке.
– Хоћете ли их дати на неке школе?
– Економија би волела да се бави политиком, а Стандард више нагиње ка филозофији.
– Е, па супер. Наша земља нема да брине за своју будућност.
– Нема.
– Шта?
– Па, то. Да брине.
Писмо
Драги Деда-Мразе,
Надам се да нисам закаснио с овим писмом, јер већ је крај децембра, а и ја сам напунио педесет година.
Морам да ти се обратим јер је твој утицај на мој народ скроз погубан.
У претпразничним данима смејеш се из сваке продавнице. Троше се тешко зарађени новци, узимају кредити. Нико не мисли на сутра. Сви спремају пакетиће и поклоне. Чуди ме да то нису почеле и апотеке. Народ довлачи у куће залихе хране као, далеко било, пред бомбардовање или неку катастрофу. Завуку нам и понеко поскупљење, као еуфорија је, неће народ сад да нариче. Шуме зимзеленог бора сасечене су због тебе. Измењени су крајолици и пејзажи.
Додвораваш се свим слојевима нашег друштва. Обучен си од главе до пете у црвено. То воле наши црвени другови. Имаш браду. То воле неки наши који нису били другови.
Стално си насмејан а то на нашим просторима значи или да си пијан или да си луд и ко ти као таквом дозвољава да прилазиш деци и да ти се она радују?
Зашто гањаш ирвасе и колико је то у коњским снагама?
После твоје посете мој народ данима живи на соди бикарбони и расолу.
Неконтролисано се наждеравају па им после и папуче буду тесне.
На телевизији се утркују у количини феноменалних филмова и музике на кило. Мисле, заборавиће им оне силне кафанске дискусије на ивици туче пред камерама.
Многе породице се коначно окупе и схвате с ким живе. Код неких то прође безболно.
Гледамо бечке валцере и подригујемо, размишљајући има ли ту места за још једну подгрејану сарму (ма, може и ’ладна).
Руске салате се вуку по фрижидерима и негрејаним собама гледајући у лончине сарми и плехове пихтија. Глабају се остаци печене прасетине уз напомену да је то оно најслађе.
После твоје посете сточни фонд је десеткован. Хлеб је у првим данима нове године од прошле, а изгледа као да је од претпрошле, ваљда да нас подсећа на неумитно старење. Улице опусте. Нико ништа не ради. Народ пуног стомака укључи даљински управљач на рафално и блеји у репризе тв-програма. Притисак, холестерол и шећер код појединаца пребаце петогодишњи план.
Зврче телефони у сваком дому као да је биро за доушнике.
Мала деца која су навикла да устају рано мисле да им је неко, док су спавали, испребијао најдраже укућане, који висе с фотеља и троседа затворених очију док телевизор трешти.
Па нам дођу наши из белог света онако посивели од белине. Па, као ово нема нигде на свету. Па, ово има само код нас. Па, нећете ви тако дуго. Ма, бре, па, па!
Контејнери и оно око њих на улицама, у првим данима нове године, шаренији су и окићенији него било која новогодишња јелка.
Оставиш нас у расулу и одирвасиш. Ма, докле, бре, тако. Смири се мало. Контролиши се. Како мислиш да ћеш с таквим понашањем проћи на следећим изборима.
Ти види шта ћеш, а нама – срећна Нова година!
Телешлог
А сад нешто сасвим ново! Невиђена понуда!
Купите себи – себе. Немојте бити неко други. Зашто да неко други има вас? Будите свој – себи.
Ако позовете у наредна два сата добићете бесплатно упутство: „Шта са собом” и налепницу за огледало у купатилу: „Себе – себи”.
Данас свако ко држи до себе има себе и то легализовану верзију. Легалну верзију можете купити само код нас. Не наседајте на јевтиније варијанте сумњивог порекла. Немојте бацати новац на пиратске верзије, можете купити неког туђег себе и доћи у непотребну конфузију.
Код нас имате све: легалну верзију, ниску цену, могућност враћања себе после 15 дана ако нисте задовољни собом.
Кад вас напусте ближњи, када не радите ништа, за време спојених празника, годишњих одмора, када лежите болесни у постељи – више никада нећете бити сами. Од сада, ако искористите ову невероватну понуду, имаћете себе само за себе.
Зашто да водите дуге и испразне разговоре с људима с којима се углавном не слажете у мишљењу, који вас даве, гуше и величају своје проблеме. Од сада, ако наручите себе, можете причати сами са собом, као што то чини већина људи у развијеним земљама. Док буде сатима разговарали сами са собом бићете савршено опуштени јер нећете одговарати за изговорену реч. Нема бојазни од тужби за клевету. Нема лустрације. Ако вам се прохте, са самим собом можете разговарати и у пола ноћи. И, што је најважније, сами бирате тему.
Ко још од вас није био на некој досадној забави или састанку? Шта урадити у тако безизлазној ситуацији? Ништа боље него разговарати са самим собом. Ако имате себе уз себе нећете ни приметити да је забава, тј. састанак завршен и да су се сви разишли.
YU-bilej
Па, да се похвалим. Јуче је у нашем дому било свечано. Нашој старини слависмо 25. рођендан. Како време брзо тече. Тачно се сећам када смо узели кредит и купили га. Добра стара времена. Е, такви се шпорети више не праве. Четири рингле и рерна с лампицом, у то време магија беле технике. Тај је закувао и запржио више него све српске владе. Био је украс кухиње и понос свих укућана.
Данас, већ у годинама, и даље служи за наше опште добро. Неколико поправки, неколико рестрикција... добро, нећемо о томе. Да се вратим на весеље. Поводом рођендана обрадовасмо рерну с пар коленица, за које узесмо кредит (нормално, и рачун). Лампица више не ради, па се оријентишемо помоћу мириса и мрежног напона. Осим нас укућана, на прослави су били и сви његови другари. Такорећи вршњаци: одавно пунолетни фрижидер из једне наше бивше, био је присутан и телевизор који, да се којим случајем школовао, до сада би докторирао. Онда наш тепих, који није персијски, али као да је оданде пешице дошао... Усисивач с налепницама СФРЈ, СРЈ, СЦГ, помислио би неко да је пропутовао свет. Била је ту и група ситне беле технике: фен за косу, миксер, млин за кафу, радио и пегла, која је мало прешла. Онако збијени, изгледали су као група пензионера у пошти, на дан исплате пензија. Коленицу смо, како традиција налаже, јели виљушком. Од музике смо слушали извештаје о штрајковима (класика) и студију о изводљивости (нови талас).
Нама је супер. Свесни смо ситуације у којој живимо. Ценимо ово што имамо. Једва чекамо да уђемо у Европу, па да отворимо – антикварницу!
Стара добра времена
Група новинара вређала министра док је, с трубачима, излазио из библиотеке где је читао до дубоко у ноћ.
Беспризорни новинари постављали министру питања на која ни сами не знају одговоре.
Папараци, непријатељи демократије, бесомучно усликавали министра приликом изласка из службеног возила и уласка у службену зграду. Полиција поступила по овлашћењима.
Новинари-хијене распитивали се, где год су стигли, о политичкој прошлости министра.
Претње новинара не престају. Шире се гласине да ће објавити имовно стање министра.
Новинари покушали да убаце свог члана на конференцију за штампу. Превару разоткрио министар на време.
Препредени новинари узнемиравали министра телефоном на радном месту. У току је истрага одакле им број на који се он јавља.
Док се ноћу дружио с омладином (женском), непристојни новинари добацивали нешто о моралу.
Несмотрени новинари разговарали с министровим бирачима. У инциденту страдала седма сила.
Министар документовао слободу штампе. Показивао хороскопе и укрштене речи за које каже да се онолико разликују од новина до новина.
Министар виђен како му читају новине. Очекују се потреси у сфери медија.
На хитно сазваној прес-конференцији министар се жалио страним новинарима како овде нико не разуме његов труд. Неувиђавни странци тражили преводиоце.
Министар учинио гест добре воље и на свечаном ручку наручио „новинарску патку”. Безосећајни новинари се заценили од смеха. Министар им одвратио: „Гологузијо!”
Министар престао да даје изјаве да не би био погрешно схваћен.
Министар укинуо свој прес-центар и комплетно министарство прешло у илегалу.
Прича се да су министра последњи пут видели негде код Пеште. Кажу, неки га новинари срели.
Врата Европе
Куц, куц!
– Ко је?
– Србија!
– Заузето!
– Аман, људи, отварајте!
– Шта сте до сада чекали?
– Скупљали смо потребне папире.
– Па, је л’ скуписте?
– Ово ће нам бити довољно.
– А, ви код вас не можете?
– Ма, можемо. Али, то није оно право.
– Зашто?
– Нема више ни где да згазимо а камоли оно.
– Значи препунили сте.
– И старо и младо и тако годинама. На све странe и где стигну.
– Па, сад мало да промените, па код нас.
– Али, ви сте нас звали.
– Реда ради.
– Ако сад нисмо на реду после ће бити касно.
– Чекај, чекај. Где су вам вође?
– Од њих је све и почело. Радили су све јавно, без срамоте. На телевизији, па онда узму новине. Аман, ако знате како је, отварајте!
– А Хаг?
– Нема шансе да стигнемо. Можда у другој тури. Ево, ево, биће касно!
– Шта ћемо за људска права?
– Па, ваљда је ово, јој, једно од основних.
– Током наредног месеца заседаће Парламент који треба да утврди датум почетка основа за разматрање полазних позиција о евентуалном краткорочном решењу вашег проблема уз одређено испуњавање претходних и нових услова, те би тако био донет документ о изводљивости могућег разматрања ваше молбе...
– Нема потребе. Сад нам је свеједно.
– Како сад, одједном, свеједно?
– Нема места журби. Ствар смо обавили по хитном поступку. Нашли смо компромисно решење за нашу велику нужду пред вашом великом силом.
– Али, ви сте на пола пута. Имате потребне папире.
– Више их немамо! Хвала на разговору, и пазите када будете излазили на ова, Источна врата.
Времеплов
Пре неколико дана на Зеленом венцу, у тржном центру „Сиротињски теснац”, купио сам полован времеплов. Ваља то пробати. Можда ради. Укључујем. Ради. Насумице се враћам у прошлост. Надолазе прохујале године. Деведесете, осамдесете, шездесете... Одједном туп ударац и све је стало. Два типа у кожним мантилима, црвених очију и душе, зауставише временску машину.
– Ало, друг. Куд си кренуо? Стој, бре. Тишина. Не коментариши. Излази из тог срања. Слушај вамо. Ево ти заставица и марш тамо на раскрсницу, међу остале, да поздравиш маршала.
У том тренутку на неколико метара од ове ситуације појавио се свештеник, очигледно у пролазу.
– Колега, сумњиво лице у рејону дочека. Реаговање!
Кренуше трком ка попу. Искористим прилику и понову укључим машину. Бегај!
Паф! Опет сам стао. Опет паф! Бум! Куку, шта је сад ово. Дим, експлозије, рањени и мртви. Обале реке Дрине. Почетак Првог светског рата. Око мене српски борци.
– Ко си ти? – упита ме најстарији.
– Ја сам овде случајно, извините.
– Нико овде није случајно. Овде може једино случајно да се преживи. Говори, немамо времена.
Кренуло је испитивање. Говорио сам истину. Све сам им испричао. Све до данашњих дана. До транзиције, транспарентности, тендера, лустрације, омбудсмана...
Ћутали су и слушали. Старијим борцима су кренуле сузе. Грувају топови, гранате рију земљу, а они ћуте.
– Ма, да ниси ти страни шпијун? – упита најстарији.
– Не, браћо, ја сам Србин.
– Ма немој. А, ако ти дамо пушку, би л’ ти пуцао на њих?
– Чекајте људи, а толеранција?
– Нема да бринеш. Пушка је упуцана, има малу толеранцију.
– Али, људи, ја сам већ био у једном рату.
– Само у једном? Браћо, овај стварно није наш.
Зачу се труба. Командује се јуриш. За мене спас.
– Слушај, Србине будућности – опет ће онај најстарији. – Нећемо да те убијемо, али ћеш за казну да гледаш како ми гинемо. И још нешто, биће ти жао што ниси с нама. Ајд сад у здравље и мислите мало тамо и на нас.
Кроз облак барутног дима одоше у историју.
Пробудио сам се у зноју и у Србији. Какав сан. Од те ноћи спавам с чизмама на ногама. Идем да помогнем браћи.
Ајд сад у здравље.
Геџет геџе
Ах, мобилни, џепни љубимац. Геџет за свакога, па и за Србина. Радује се и старо и младо. Свима зврцка, сви куцкају, загледају, манипулишу, опцијаше. Дугмића кол’ко волеш. Коначно и ми нешто да притиснемо. Да ли сте приметили да можете довести у везу звук мобилног телефона и особине власника, ако не на први поглед онда је то оно прикривено у њему. Господин сa слабом бешиком има мелодију Мокрањца. Госпођа с препуним цегерима у рукама одазива се на „Наталина мути јаја”. Милитантни типови цепају корачнице. Ненормални се пале на „шизелу” и „смирелу”. Европејци на „Оду радости”, горе од жеље да оду радосни. Евроскептици оплићу „Марш на Дрину”. Усамљене даме преферирају звуке из времена прве љубави – моно снимци. Омладина испушта најчудније звуке. Имају специјалне групе које компонују мелодије само за мобилне. Доушници пребаце на вибрацију и ослушкују, вежбају слушни апарат... Ма, може о томе надуго и нашироко.
Међутим, ја се плашим будућности. Та справа ће се развијати. Та справа ће нас прогањати. Од те справе нећемо више живети као пре. Замислите само ситуацију за неколико година. Звони вам сокоћало у пола ноћи. Дигнете слушалицу, пардон, дигнете цео телефон, кад оно глас с друге стране: „Порез!” И, тајац. За пола сата – исто – „Порез!” И тако до бијеле зоре – „Порез!”, „Порез!”, „Порез”... Ујутру, неиспавани, зовете провајдера и објасните малтретирање тражећи да вам се тај број више не јавља. Међутим, трт! Оператер вас обавештава да је то позив из Министарства финансија, кажу да нисте платили порез за прошлу годину и да неће престати док не намирите дуговања држави. Вадите батерију из телефона, међутим, и даље звони. Сигнал има сопствено напајање. У лудилу бацате телефон у кофу воде. Истог часа звони вам фиксни и метални глас издаје наредбу да оспособите мобилни иначе ће вам укинути фиксну линију. Не можете да верујете. Размишљате и гледате кроз прозор, кад тамо, двојица се већ пењу на бандеру. Шта ћете – сушите мобилни и плаћате порез ургентно.
Или може да буде и овако: У будућности, дан пред изборе, добијате непознат позив. Јављате се, кад с друге стране трешти народњак: „Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине...” Очигледно је неко погрешио. Одбијате позив на црвено дугме. Истог момента добијате СМС поруку: „Хвала што сте гласали за вашу и нашу странку. Притиском на црвено дугме потврдили сте да сте за нашу
опцију. Ваш глас је аутоматски похрањен тако да не морате излазити на гласачко место. Од нас за овај глас 1.000 динара кредита, под условом да зовете само нас.”
Сад кофу на главу!
Радујте се мрежи. Нека се шири. Ко зна ко још може да нас позове.
Срећна вам Нова геџет година!
Јаје на око
Свако од нас је бар једном у животу куповао јаја на пијаци. Наизглед обична ствар, домаћинска. Међутим, да ли је баш тако?
Зашто продавци већ годинама јаја запакују у, углавном, старе новине? Шта имају заједничко старе новине и јаја? Ко је ту због кога? Да ли су јаја мезе уз новине? Да ли су новине само амбалажа за јаја? Шта је старије, јаја или новине?
Да ли су вам јаја некада запаковали у свеже новине? Нису, вероватно нисте та врста срећника. Углавном су то оне старе новине. Ако хоћете да вам запакују јаја у сутрашње новине, морате имати дебелу везу или сами бити веза.
Али опсесија паковања јаја у старе новине, чини ми се, није нимало случајна. Ево, како је то код мене почело: Замислите да сте с пијаце дошли у свој дом. Купили сте само јаја. Укључујете штедњак, стављате тигањ с уљем на ринглу (нормално, по вишој тарифи, осим ако нисте од оних који због уштеде више воле ноћу топла јаја). Сећате се старих добрих дана, распакујете јаја. Фишек остаје празан. Радознали сте више него што треба и размотавате га. Новине од пре неколико година: бомбасти наслови, изјаве званичника. Чек, чек, види шта је овај говорио. Како сад стоје ствари, ни тада није веровао себи. Јој, види ову двојицу како се само смешкају на фотографији загрљени, а данас их раздвајају телохранитељи. А, ево га и овај који је говорио – биће боље! Како му је лепо стајала пиштаљка. Сад му обезбеђење носи пиштаљке.
Уље на шпорету почиње да се дими. Бацате јаја на врело уље и враћате се изненадном и ничим изазваном часу историје. Враћате се свом фишеку-подсетнику.
Види, бога ти, кризни штабови. Шта то беше? Што их сада нема? Као није криза? Види ови странци шта су причали. Све ће да нам дају, и душу ако треба. А данас нам упола цене нашу препродају.
Нада мном су се надвили црни облаци. Спушта се тмина. Једва разабирем слова и ликове са слика. Немогуће да ме то баш толико погодило. Ма, каква тмина и црни облаци, загореше јаја! Кухиња је преплављена димом. Тигањ се залепио за ринглу. Зар је могуће да сам се толико заблесавио читајући. Па, побогу, колико се сећам, и тада сам куповао новине, али ово или ми је промакло или је нешто још важније било сутрадан и ово прво некако потиснуло.
Шта је ту је. Једва чекам да сване. Идем право на пијацу. Да купим јаја. Све продавце јаја познајем. Тачно знам ко држи спорт, ко културу, ко унутрашњу, ко спољну политику. Најгори су они који држе црну хронику – или су јаја полупана или су мућкови. С продавцима нема шале. Праве се невешти и само те шацују. Тачно знају шта те интересује. Скенирају те како прилазиш тезги. На који начин се распитујеш за јаја. Какав ти је нагласак. Како си обучен. Ако трећи дан узастопно долазиш код истог, тачно му видиш у очима, док ти прави фишек, како ти говори – Мој си! Кад се заврши пијачни дан, јаја закључавају у тезгу а новине носе кући на сигурно. Фишек смотају таквом брзином и техником да тек код куће можеш видети за шта си предодређен овог пута. Ако ти, пак, умотају јаја у читуље – прочитали су те. Ти си за њих мртав човек. Више немају поверења у тебе. Дошао си само због јаја.
Међутим, ја имам свог човека на пијаци. Ни мени ни њему није до јаја. Бавимо се старим новинама. Ја му шапнем датум, он каже цену. Јаја су нам небитна. Све има, чак и ванредне бројеве, претплаћен је и на неколико страних издања. Долазе људи из амбасада, откупљују по цео тираж, јаја узгред, мора се, видеће неко. Данима се већ ценкамо око оних од 6. октобра 2000. године. Ја сам спреман да дам и доста више новца, али он је баш претерао. Каже да је то врхунац његове каријере и да уз тај фишек обавезно иду јаја од америчке дивље шеве.
Истина
Емисија на чувеној телевизији само што није почела. Спремио сам нотес, ладну воду и ратлук да лакше прогутам. Гостује управо Он. Њега одавно прижељкујем да видим у контакт програму. За њега сви кажу да много зна. Ваљда ће проговорити. Гледам емисију, слушам га агилног и перспективног и мислим како о томе више ни врапци не галаме. Где је ту, баш оно, нека истина од које нећу моћи да заспим. Добро, нисам спавао, али само зато што ме је изнервирао а верујем и врапце. Сутрадан се појавио нови Он који располаже апсолутним доказима али, гле чуда с краватом, ни он није смео баш све да каже јер истрага је у току... Стигла га дабогда! Наредног дана освануо још један Он који ће о истини све рећи кад дође време... Без времена остао, баш!
У поноћним вестима појавио се један ко залутао из кафане, који је чекао да онај први каже „истину” па да нам он каже ПРАВУ истину. Онај први на то рече да тренутно има преча посла. С посла се не вратио, баш! На насловној страни високотиражне проблематичне новине, огромним насловом, писало је Истина! Све што сам тамо прочитао знала је и моја баба. Извини, баба.
Почеће живци да ми попуштају. Надобијах се којекаквих психосоматских болештина. За време гледања тв-вести добијао сам осип и дрхтавицу. Стављао сам венац белог лука око телевизора. Најзад, после једне дебате о истини на државној телевизији, скончах.
///////
Горе ме лепо примише. Мало су ме испитивали, чудно се смешкајући. Имао сам утисак да све већ знају. Објаснише ми да обожавају истину, нарочито ону којом се тргује доле међу живима. Истог момента, без оклевања, приступих. Та, доња истина, за нас горе, извор је непресушног весеља. Чак је и не зовемо истина већ – хумор и сатира. Једва чекамо да нам неко дође с новим истинама, онако убеђен и непоколебљив. Јој, људи, да видите те радости, тог смеха.
Имамо овде и неколико бивших министара правде. Они наступају викендом у форми кабареа. Ту тек настаје права цика и вриска до зацењивања. Нарочито је интересантно одељење специјалних сведока, заштићених сведока, чувара безбедности, заштитника људских права и осталих душебрижника. Ту кад уђете морају да вас изнесу. Не можете да ходате од смеха. И још нешто. Умало да заборавим. Овде, против несанице, пред спавање, обавезно прочитамо нешто из Збирке предизборних обећања.
//////
Ово је била лаж. Све сам ово измислио. Ја сам, још увек, жив. За истину не знам.
Бранислав Вукомановић
Ходник
Неприметно нам се увукло као потка на нашем ћилиму живота провођење времена у једној просторији присутној скоро свуда. Ходник је наш велики трошилац живота. Ходници су наша судбина. Ходници нас прате од самог рођења па до последњих дана. Можда сам само ја то приметио, али размислите. Из породилишта излазите углавном кроз неки ходник. Прве вакцине и прегледе чекате већ у ходницима дома здравља. Основна школа. Мали одмор и опет ходник. Средња школа и факултет – ходници препуни огласних табли. На тим ходницима сазнајете своју судбину, распоред живота. Дежурства и пожарства у некадашњој војсци – ноћ, ходник и ви. Ходници-чекаонице код лекара, тада се највише размишља. Ходници по хотелима, пансионима, биоскопима... Ходници као главни ток из којих воде права и погрешна врата, излази и улази.
„Сачекајте у ходнику!”, колико пута сте то чули? Куле администрације и непрегледни ходници затворених врата. И ту, иза тих врата опет се решава ваша судбина. Ходници су напросто неизбежни. Непогрешиво памтите текстуре битних подова. Нисте живи ако нисте посетилац ходника. Чак и повратници из клиничке смрти кажу да су ишли некаквим ходником. И нису само људи по ходницима. Целе државе чекају по ходницима да им неко отвори врата. Кажу да је и моја држава у ходнику и да чека. Чека већ дуго. Навикла се да живи у ходнику. Око нас лупају вратима, довикују се. Уби нас промаја, а ми достојанствено чекамо. Ту и тамо неко одшкрине и кад нас види брже-боље залупи врата. Не смемо ни до ве-цеа, да нас случајно баш тада не прозову. Трпимо ко што нико никада трпео није.
Бранислав Вукомановић
Иконија и Наталија
Стамбена зграда ко свака друга. Један улаз, један лифт и углавном познат комшилук. Нас неколико запослених, више од неколико незапослених, нешто дечице и пензионери. Србија у малом. Изнад мене Иконија, испод мене Наталија. Пензионерке које живе саме. Посећују се редовно, више пута дневно. Поштују кућни ред. Хеклање, цвеће, укрштене речи, кафица, увече тв. И све би то било тако лепо да није почела хистерија око једног ријалити програм. Све се променило на лоше. Иконија је почела да избегава Наталију јер је је њена пуленка из тог ријалитија овој другој баш била мрска и скандалозна. Јутарње кафе више нису биле могуће јер су обе проводиле ноћи уз телевизор. Запостављено је и хеклање, цвеће је почело да се суши. Одржавале су контакт преко телефона и то искључиво ноћу у току омиљеног тв-преноса. Како у тим годинама обе слабо чују ја сам између њих ноћу морао да уживам у коментарима непознатих догађаја. Напетост је расла из ноћи у ноћ. Коментари су били све гласнији. Почеле су да користе ружне речи. Осећао сам се као на брисаном простору између две зараћене стране. Кренуле су и са увредама. Нисам могао да верујем да владају таквим богатством речи. Телефони су се усијали. Ја више нисам могао ноћу да спавам. Спавао сам на послу и запрећено ми је отказом. Променио сам смену да бих могао да се укључим у праћење ноћног програма. Е, то је био прави ријалити програм. Псују ови са екрана, псује Иконија изнад, псује Наталија испод. Једна другој прете, цвеће вене, дању се спава...
– Она твоја шмизла опет има напад размажености! – Виче Наталија.
– Нормално кад онај твој билдер не зна где се закопчава, а она је тако осећајна. – Узвраћа Иконија.
– Па, шта ако је билдер. Он бар себи зна да спреми доручак, за разлику од оне твоје врце која нашминкана спава.
– Шта му вреде што зна да спреми доручак кад не зна да чита.
– Јесте, она твоја зна да чита ал ништа не схвата шта је прочитала.
Како ноћ одмиче тако почињу да падају и тешке речи. Онда се прешло на дела.
Иконија је мотком за веш поломила Наталијину антену. Наталија је сутра узвратила сечењем каблова за струју код Иконијиног бројила. Успут је земљом из саксије некадашњег цвећа напунили Иконијино поштанско сандуче. Следеће ноћи Иконија разбија теглу ајвара пред Наталијиним вратима. Наталија узвраћа јаком петардом испод Иконијиног отирача. Наталија шокирана експлозијом с шибицом у руци признала подметачину. Мањи пожар брзо смо локализовали. Домар је коначно позвао полицију и поново је завладао мир у нашој згради. Ја сам опет променио смену и уз смањену плату наставио свој живот. Иконија и Наталија поново се редовно састају. Додуше, по судовима. Сад их чујем како слушају преносе из скупштине. Мислим да ћу се преселити у подрум.
Бранислав Вукомановић
Бува на бови
Бар то лето дође сваке године. Некад раније некад како кад, ал ипак дође. Потеже се чувена формула: лето – годишњи одмор – море. Ко није био на мору, није био на годишњем одмору. Годишњи одмор без мора је ко јабука без печеног прасета. Србија нема море, међутим то многима не смета да имају традицију одласка на море. Пре ће просечан Србин на море него у Европу. Бледуњаве колоне хитају ка морском жалу не желећи ни последњу пару. Рачуница је јасна. Неколико дана на мору, уз адекватно одрицање, ко трошак код куће. На мору не мора ни да се баш толико једе. Па, тамо се иде због сунца и мора. Онако осољен морем туриста је углавном жедан. Шпиц сезоне руши све баријере па и јаз међу генерацијама. И старо и младо дели парче обале у радости и весељу. Толеранција на нивоу. Ех, да је тако и у градском превозу код куће. Омамљени сунцем и морским ваздухом заборављају све проблеме. Они са највише проблема воле бесомучно да роне. У дубини мора не чују ништа осим бубњања свог срца. Дубинска нирвана. Смрзотине и остала хладнокрвна бића пркосе сунцу од јутра до мрака, такозване прженице. Од сунца их дели само специјална крема или уље за сунчање. Такви у море улазе само да би рекли да су били и у мору. После неколико дана сунчања углавном спавају стојећи. На реш печеној кожи бели им се кисело млеко. Одсек посетилаца теретана дочекао је своје дане. Мишићава тела грађена у мрачним теретанама коначно излазе на видело. Они углавном стоје или бесциљно шетају по плажи. У воду не улазе јер им се види само глава, а то нису билдовали. Сладокусци и гурмани, натерани фамилијарно на сунчану плажу излежавају се као моржеви. С пивским стомацима и зимским јеловницима у себи, како год да леже, на стомаку, на леђима, на боку, изгледају ко омање брдо. Једва чекају да зађе сунце и да нешто презалогаје. Продавци хладних сокова и сладоледа обилазе их ко Косовка девојка. Многи лежећи плаћају и пију. Тежак је то посао бити туриста. Сумрак, повратак у собичак. Натоварени, врели и осољени, у колони напуштају сунчалиште. Е, сад културно-забавни живот. Толико нота многи за свога века нису чули колико на мору за неколико дана. Сви се труде да организују незабораван провод. Купачи су сигурни. Од толике музике одавно нема ајкула у близини обале. Сликајте се обавезно поред мора. Кад једног дана поређате слике са својих летовања, видећете да се море уопште није променило, за разлику од вас.
Добро, па где је сад ту бува. Ма, мора да је и нека градска бува нашла неку бову, повољно, с погледом на море, бар на пет-шест дана.
Бранислав Вукомановић
Крстарећа музика
Нема ту приче, нема ту конкуренције. То је уметност без премца. Откако сам веран гледалац тв-програма, нарочито американских филмова очаран сам музичким стваралаштвом у истим. Музика у њиховим филмовима непогрешиво прати радњу. Понекад помислим да је филм прављен по музици. Питам се како ти филмски композитори уђу целим бићем у проблематику дубокоумне напетости. Како само њихова музика зна да испрати сву напетост ситуације кад главни јунаци потежу пиштоље, пушке, митраљезе, бацаче разних калибара, атомске бомбе кратког домета... Притајени тонови пуни неизвесности полако кулминирају док главни глумац у тмини вади нож из футроле и својим милосрдним погледом посматра потиљак жртве. Па амбијентална тема док маринци намазани по лицу у густим шумама неке далеке и непознате земље осматрају прави тренутак за увођење правде. У беспоштедној борби за нешто, док штекћу сва могућа оружја и оруђа, док се мртви саплићу о мртве, ипак се у позадини може чути пригодна весела музичка тема. Полетање најсавременијих бомбардера обично прате композиције које би могле бити и химне. Одмах се по тој музици може наслутити да ће негде праведно посејати смрт. Натерују сузе на очи сцене губитака добрих момака који, ето, буду случајно погођени. Ту се композитор унесе у дубину реквијемских ширина. Ако баш гледаоцу нешто није јасно, ту је музика да му појасни. Весели, праведни и одважни тонови казују ко је ту добрица и ко ће спасити свет. Мрачни и нервозно-брецави, иритирајући тонови непогрешиво нам објашњавају да тренутно гледамо негативце који мрзе све, па чак и њих, што је просто невероватно. Нема ту много да се мисли. Да није музике не бих знао за кога да навијам. Спектакуларна разарања неприлагођених негативаца навођеним пројектилима, начисто закуцавају сва чула за екран. Из звучника трешти музичка подлога хуманог сатирања. Сваки метак има свог музичара и своју партитуру. И, што је најважније, увек победе, донесу благостање и мир. Велика је то филмска сила. Крајње је време да издају албум новокомпонованих народноослободилачких песама.
Бранислав Вукомановић
