Бег за размишљање
Драга моја, није
мени да ја не волим да живим у граду. Не, није то. Нешто друго је у питању.
Некако ми се чини да ћемо у природи бити здравији и веселији. Ти, ја и планина.
Али, онако, баш!
Већ видим слику
како развијаш коре док ја, седећи на поду прекрштених ногу, гудалом вучем по
гуслама. „Смедеревац” наложен брекће и чека да га утовариш буреком. На зиду
петролејка жмирка док напољу веје снег. Испред наше брвнаре у планини стадо
оваца у страху од вукова покушава да спава. На зиду пушке и секире. Прозори су
замагљени јер смо малочас имали некакве активности. На таваници рашчеречени
димљени делови јестивих животиња. Поред кревета велико буре с киселим купусом и
венци белог лука, сувих паприка и сувих шљива. У дубини кућице, према северу, качице
с сиром и кајмаком, тегле туршије и ајвара, пинџура... и моје резервне гусле.
Канта масти, мања, од 90 кг. Десет смо већ појели. Око куће наслагана исцепана
дрва за две-три зиме. Остатак хране држимо напољу, у снегу.
Остављам гусле на
трен и испијам кајсијевачу коју си ти летос испекла (свака ти част). Онако бела
од брашна умиљаваш ми се док развијаш коре за трећу тепсију бурека. Ко, велим,
да одгуслам још једну песму да добијем на времену, па после да ручкамо. Мрак је
и зима, а телевизије немамо јер немамо ни струје. Чуј, струја у планини? Буреци
су готови, убацујем још дрва у пећ и скидамо кожухе. Једва се видимо у мраку,
морамо све на пипање. Стакла на брвнари опет се замагљују. Овце се још више
збијају, знају да тек сад не могу да рачунају на нас. Журимо да нам се не охладе
буреци. Стижемо таман на време. Ја из каце вадим кисео купус и трескам га с
туцану паприку. Уживамо. Дрвени астал даје посебну атмосферу. Чворови на њему
изгледају ко галаксије у свемиру. Једемо рукама и мислимо да је цео свет наш.
Ти ме питаш да ли бих још гуслао, а ја не знам на шта мислиш. Брзо смо се
договорили. Гусле су ме некако тужно гледале. Кроз замагљене прозоре више се
ништа не види. Коначно мотам цигарету и гледам у месо које виси (димљено). Ти
спаваш поред мене и последњим атомима снаге круниш кукуруз.
Ујутру се будиш
ведра и чила док ја кувам чај (који си летос брала по планини). Уз чај
пијуцкамо твоју вишњевачу (на целој планини ти је најбоље правиш). Пртимо снег
до пољског (планинског) ве-цеа. Пратим те натегнутом пушком и стражарим. Схватам
синоћње круњење кукуруза. Трком се враћамо у брвнару. Трљам ти делове тела који
су били изложени хладноћи. Истог трена нешто ти пада на памет и ја бежим. Секира
ми сукну поред ува и понизно прилазим твом обнаженом телу. Опет прозори
замагљени. Овце и вукови нам се смеју. Ко да се питају ко су овде животиње, они
или ми? Ипак, једва чекамо лето да коначно ти прозори престану да се замагљују.
Бранислав
Вукомановић
