Школа

Незапослени родитељи спремају децу за школу.

То је први час Познавања природе и друштва.

Политика, 28. 8. 2011.

Енигматика 30. 8.

Посета

Срушили сте Берлински зид.

Ал’, што нас, бре, гађате с те цигле.

Сатирикон, 2003.

2003.

2009.

Из 2006. године

Генетски

У време генетски модификоване хране,

реченица – синоћ сам разговарао са својом виршлом –
има сасвим другачије значење.

Храна је лек. А таква ће јој бити и цена.

Сваки српски политичар могао би да храни десетак породица.
Сви укупно пола Европе.

Зашто се копрцате. Корупција затвара круг.

Да није свакодневних поскупљења,

не бисмо разликовали дане.

Робовласничка демократија окупационог карактера.
Изгледа шашаво, ал мене све боли.

Идем у Зоолошки врт. Можда ми неки мајмун

баци банану. Ипак, то је Врт добре наде.

Некако 2011.

Просечна плата је таман за просечну породицу од 0,75 чланова!

„Престаните да пушите!” Звучи ко позив на револуцију.

У Европу да идемо као и у војску.

Само ко хоће. Професионалце већ имамо.

Сад кад су нам се сви накрцали,

немој неко да кочи.

Сваки народ заслужује власт коју има.

А ми смо га баш претерали.

Демократија напредује.

Чачкање носа у Парламенту је драстично смањено.

Мењам боље сутра за једно нормално данас.

Рапсодија с плавом

Мала плава пилула. Код старијих мушкараца заслужна за поновни сусрет с „вршњаком”. Каква срамота! Па где то води. Радост трећег доба има сада сасвим другачији смисао. Помладостили, сексуална револуција трећепозиваца, општа пометња у ионако поремећеним међуљудским односима. Превара века. Уместо да у тишини подвлаче црту свог чињења или нечињења они се спремају да ударају црте. Све се пореметило. Све је мање пецароша, шахиста, играча домина, унуци се сами шетају по парковима. Гомиле непрочитаних књига. Остарели властодршци чврсту руку заменише за нешто друго. Пензионисани преваранти поново у првим редовима. Маторе тврдице постадоше још веће тврдице. Опасност вреба и по старачким домовима. Нико више није сигуран. Препланули, набилдовани старци окупирали плаже, базене, теретане. Дојучерашњи хипохондри постадоше заводници. Кроз остатак живота их води жеља за коју су мислили да је завек згаснула. Као кад у старом оделу случајно пронађете велику новчаницу. Озарена искусна старост потискује младе и неискусне. Старачка делинквенција. Још нам само то фали. Нормално, прво су страдале вршњакиње. Пријатно изненађене поцрвене и скривају поглед кад им дође фамилија и пита шта има ново. Све више се купује готова зимница, слатко, џемови. Немају више времена да се баве тим тривијалностима. Деда не пушта бабу до шпорета. Некада су се такмичиле која ће боље слатко да направи. Данас се такмиче која ће да набави јефтиније и лепше упаковано индустријско слатко. Испред куће хладан „смедеревац”, празне шерпе и лонци, на великим варјачама паучина. У кући ватра, баба и деда изгарају. Недовршени хеклераји скрајнути под кревет. До пола исплетени џемпери. Нема се времена. Нарушен је поредак. Некада си био сигуран кад одеш изненада код бабе и деде у посету да ће ти се обрадовати до неба. Данас већ рескираш да пољубиш затворена врата и да те терају јер си дошао у невреме. Некада су дедама у продавници давали гумице за тегле, данас се љуте и траже „оне” гумице. Продавци у чуду. Бабе у тангама, деде тетовирају змајеве. Хтедох да попричам с дедом о неким проблемима. Није ме ни погледо. Стално је гледао у тв. Ја испричах своју муку и упитах га за савет. Не скидајући очи с екрана рече ми: „Види оно црнку што има добре...” Хвала, деда, за савет. Баба је била код стручњака за пирсинг. Помислих, ал сам матор.

Играле се делије

Недеља. Знао сам да ће ме наћи. Летњи дан. Деца праве галаму у заједничком дворишту. Комшија само што је отишао. Свратио на кафу и да подгреје млеко за клинца. Изгледа да сам ја још једини који има струју у комшилуку. Кад ево њих. Екипа за заплену имовине, у пратњи органа. Бејаху ту пре месец дана да попишу. Брука. Нисам се прославио, би ме стид. Оно што су пописали код мене рекоше да у бољим кућама стане у предсобље. Али ипак ће доћи, и дођоше. Неко офуцано камионче са видно нерасположеном физичком радном снагом спремало се да утовари мој минули рад у државно возило. Широм отворих врата, изађох у двориште и заузех скрајнуту позицију седећи на хоклици. Поче заплена. Нормално прво телевизор. Затим фрижидер, који је толико стар да су му врата постала провидна. Није као фрижидер мог комшије, за кога нико не зна где ради. Е тај његов је двокрилни, висок, бео ко снег. Да га оборе изгледао би ко породична гробница. Може цела фамилија тамо да му се сакрије. Веш-машина им се просто распала у рукама, били су упорни и њу ставили на гомилу испред камиончета. Још неке ситнице, и готово. Таман да се поздравимо, до друге прилике, кад појави се још једно камионче са сличном екипом. Они први су били због пореза, ови други су дошли због неплаћених комуналија. Непријатна ситуација. Комшије су се већ окупиле и заузеле позицију за кибицовање. Док су се утеривачи дугова договарали како да поделе плен, на опште изненађење појави се и треће камионче. Да, они су дошли због неплаћеног гаса. Успут су претекли камионче које долази из банке због неплаћених рата кредита и неких картица. Одједном у дворишту омањи сајам лаких камиона. Настаде отимачина око мојих ствари. Те ко је први стигао, те коме дугујем више пара, те која је институција важнија... Развлачили су ону моју сиротињу ко вуци овцу по планини. Полиција више није могла да остане равнодушна. Уместо мене да смирују, морали су утериваче да доводе у ред. Севали су и пендреци. Овај из пореске загрлио телевизор и не пушта ко да ће да падне низ литицу ако се пусти. Комунални службеник заузео фрижидер својим телом и неће да изађе из њега док се ствар не реши повољно. Ови што дођоше због гаса почеше да копају рупу у дворишту. Хоће да закопају веш-машину па да дођу кад се свађа смири. На радост комшија ова представа их је забављала добар део дана. Галама ко на бувљаку. Било је ту и интересантних идеја. На пример, овај из банке је хтео да мења миксер и кварцну пећ за телевизор. Онај из пореског није хтео ни да чује, евентуално ако би уз то добио лавабо, огледало и неке завесе. Банкари се бацише на посао и трампа је била поштено извршена. Мрак је полако почео да пада на ову сцену и чинило се да је свако од њих задовољан и намирен. Уђоше у своја возила. Успут ми рекоше да ћемо се ми још видети. Ко велим можете да дођете ал само да ме гледате. Одједном нечувена бука на излазу из дворишта. Огроман шлепер блокира излаз. Стигли су због тв-претплате. Шлепер је већ допола био пун. У кабини су били и камерман и редитељ. Није ту било много приче. Нико није хтео да затеже ствар пред камером. Добровољно су сви предали плен и својеручно га натоварили на онолику камиончину. Нешто су само мрмљали себи у браду, нешто као – „Имате право да узмете све”. Камерман је на захтев редитеља мењао углове, пентрао се по крову, снимао камион испод, са стране, из кабине... На крају упитах редитеља шта то снимају. Рече, документарац. Па, добро. Треба ово да се види. Треба народ да зна. Погледа ме онако кисело и рече – Документарац је о овом шлеперу, о његовим могућностима, перформансама, техници лаког и брзог утовара. Знате, то је шлепер из донација, баш за овакве ситуације.

Хтео сам да вам све ово испричам преко телефона, ал и њега су ми искључили, па сам решио да пишем.

август 2011.

Знам о чему мисле политичари.

Ал не знам куд бих с толке паре.

РРА, РРА, РРА!

Почео сам да режим док гледам тв.

Нови светски поредак. Демократија стиже „ваздушном поштом”

Тако брзо смо ушли у демократију да комунисти ниси имали времена да се склоне.

Како лепо одзвања: Градимо ново друштво, уштво, уштво, уштво...

По фирмама се запослени деле на дише и душе.

Прави сам патриота. Дужан сам ко домовина.

Поред безброј истина, и лаж добро пролази.

За разлику од свеопштих резултата, свопшти руководиоци су непогрешиви.

Ја сам расне националности. Толико о шовинизму.

Што се тиче глобализације – ја сам оглобан.

Капитализа, комунизам, афоризам.